Biti covek, rodjen bez svoga znanja i bez svoje volje, bacen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdrzati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredvidjene postupke svoje i tudje, koji ponajcesce nisu po meri nasih snaga. A povrh svega, treba jos izdrzati i svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti covek.
Secate se ovog, ne?
Da, to je rekao Ivo Andric. Iako nisam neki preterani ljubitelj njegovog stila, jako mi se svidja njegova ideja price i pricanja.
Eto, citao sam malo u poslednje vreme... Procitao sam Da Vincijev kod. Zanimljiva knjizica... Da kazem knjizica jer se cini kao da je nesto veliko, a nije. Utoliko je zanimljivije od ostalih jeftinih bestselera ukoliko je vise upleteno u stvarnost. Neko pametan je rekao jos davno mislim, da je najbolja laz polulaz. Bio/la je u pravu, jer ovo se cini neverovatno realno i vrlo je zanimljivo moram priznati.
Retko kad citam tako nesto, ali stil mu je savrsen po mom misljenju. Uostalom ima sve sto odgovara ovom nasem urbanom svetu: dinamicnost, realnost, malo opisa, malo emocija, bez puno odugovlacenja...
Ali ne znam, jos uvek sam ja navucen na dobru, ne bas tako staru epsku fantastiku, i fantastiku uopste...
Mislim samo da je svet i previse pun zlobe, nefer svari i ljudi... da ljudi koji su uvek dobri, a opet uvek nekako nadju nacin da se medjusobno povrede.
Siguran sam da ako realno mozete da sagledate, da cete shvatiti da je to istina. Retki su ljudi koji zele da naude drugima, ali nekada jednostavno nismo u mogucnosti da to ne ucinimo...
Voleti znaci biti u agoniji, osecati bol celim svojim telom u svakom momentu. Uvek ce se desiti neki momenat kada ce bol postati tolika da je primetimo, a nekad i toliko jaka da necemo cutati o njoj. Dobra stvar je da su ljudi poprilicno zaboravna bica pa da se bas i ne secamo svih nanetih nam boli.
Moje misljenje je da u nasoj zemlji nikada niko nece biti u potpunosti srecan... Jednostavno je stvarno. Sa roditeljima znamo da budemo(ili bar imamo predstavu da bi trebalo da budemo) mnogo blizi nego sto je to moguce, sa prijateljima moramo biti STALNO da bi nas smatrali prijateljima, propustite jedan dan da nekoga nazovete i vec su tu price kako ste ljuti..., braca i sestre retko funkcionisu kao prijatelji... da li treba da nastavim? Mislim da ne...
Znam da ovaj post konfuzno zvuci, ali tako se i osecam, razmisljam tako da mi misli lete na sve strane... Takav je danasnji dan i takvih ce biti jos, ne bojim se...previse. Ali i taj strah nije toliki da ne mogu da mu se suprodstavim.
Idem sad da spavam... ako ne budem previse mislio ;)
Secate se ovog, ne?
Da, to je rekao Ivo Andric. Iako nisam neki preterani ljubitelj njegovog stila, jako mi se svidja njegova ideja price i pricanja.
Eto, citao sam malo u poslednje vreme... Procitao sam Da Vincijev kod. Zanimljiva knjizica... Da kazem knjizica jer se cini kao da je nesto veliko, a nije. Utoliko je zanimljivije od ostalih jeftinih bestselera ukoliko je vise upleteno u stvarnost. Neko pametan je rekao jos davno mislim, da je najbolja laz polulaz. Bio/la je u pravu, jer ovo se cini neverovatno realno i vrlo je zanimljivo moram priznati.
Retko kad citam tako nesto, ali stil mu je savrsen po mom misljenju. Uostalom ima sve sto odgovara ovom nasem urbanom svetu: dinamicnost, realnost, malo opisa, malo emocija, bez puno odugovlacenja...
Ali ne znam, jos uvek sam ja navucen na dobru, ne bas tako staru epsku fantastiku, i fantastiku uopste...
Mislim samo da je svet i previse pun zlobe, nefer svari i ljudi... da ljudi koji su uvek dobri, a opet uvek nekako nadju nacin da se medjusobno povrede.
Siguran sam da ako realno mozete da sagledate, da cete shvatiti da je to istina. Retki su ljudi koji zele da naude drugima, ali nekada jednostavno nismo u mogucnosti da to ne ucinimo...
Voleti znaci biti u agoniji, osecati bol celim svojim telom u svakom momentu. Uvek ce se desiti neki momenat kada ce bol postati tolika da je primetimo, a nekad i toliko jaka da necemo cutati o njoj. Dobra stvar je da su ljudi poprilicno zaboravna bica pa da se bas i ne secamo svih nanetih nam boli.
Moje misljenje je da u nasoj zemlji nikada niko nece biti u potpunosti srecan... Jednostavno je stvarno. Sa roditeljima znamo da budemo(ili bar imamo predstavu da bi trebalo da budemo) mnogo blizi nego sto je to moguce, sa prijateljima moramo biti STALNO da bi nas smatrali prijateljima, propustite jedan dan da nekoga nazovete i vec su tu price kako ste ljuti..., braca i sestre retko funkcionisu kao prijatelji... da li treba da nastavim? Mislim da ne...
Znam da ovaj post konfuzno zvuci, ali tako se i osecam, razmisljam tako da mi misli lete na sve strane... Takav je danasnji dan i takvih ce biti jos, ne bojim se...previse. Ali i taj strah nije toliki da ne mogu da mu se suprodstavim.
Idem sad da spavam... ako ne budem previse mislio ;)
No comments:
Post a Comment