Roštilj

Jaoj... kako sam se prejeo, znaci bilo preterano, samo me u jednom momentu saseklo... strašno... ali bar sam uživao... bio de dobar provod, cool društvo, lepo veče u svakom slučaju, a sutra, ponovo na učenje... bar kad se otreznim... :)
Laku Noć!!!!

20.12.2007

Život nekada zna da bude surov... Evo dogovorio sam se da idem na novu godinu kod druga u stan...a sad zasto je to surovo: bice nas 9-orica kolega...da očekujem celu noc da se priča o faxu i da svi budemo mrtvi pijani...ali ko zna to samo za sada zvuči kao ne-bađ-tako-sjajna-ideja ali šta da radim, već sam se dogovorio...
Ove godine čak nemam ni prazničnog duha, kao da nova nije na dve nedelje od nas, ali ipak se dobro osecam, poceo sam mnogo manje da se nerviram oko svega. Valjda je to dobra stvar.
Žao mi je što mi se nije ispunila želja da dočekam novu sa par ljudi sa kojima bih želeo... Ali dobro nije valjda ovo poslednja koju dočekujemo, nadam se.
Svakako ja ću na tu žurku krenuti sa puno nade i nimalo očekivanja, tako će ispasti dobro mislim :)
A gde ćete vi za doček Nove godine???

@3 pm

Znam, znam... dugo nisam pisao... Nisam imao želje da pišem, a isto tako ni vremena. Seli su nam malo za vrat krenuli punom parom i evo posle 3 nedelje konačno imam malo odmora... Zadovoljan sam, relativno, svojim uspesima... Glupo je reci tako, mozda razmišljam na pogrešan način - zadovoljan sam onim što sam dobro uradio, relativno zadovoljan onim što sam ok uradio i ne razočaran ali... trudim se da ne mislim trenutno o onome što sam loše uradio. Da, i pored svega toga ja imam dovoljno pozitivnog pogleda na sve da kažem "loše sam uradio", a ne "nisam uradio dobro", jer ipak je nešto urađeno...

Nekada je pravo čudo koliko stvari uspem da naučim na loše urađenom kolokvijumu. Uvek nekako posle saznam šta je bilo to što sam loše uradio. Ali zbog takvih stvari mi bude drago, jer onda budem siguran da tu grešku neću više napraviti.
Ispali smo debili preključe. Ne znam ni zašto smo to uradili, i ne bih voleo to da ponovim, ali bilo nam je dosta svega pretpostavljam i kolokvijuma i vežbi i dosađivanja na predavanjima. Otišli smo na pivo za vreme jednih vežbi i odlučili da polu pijani odemo na sledeće. Da, bilo je nezaboravno, ali ne baš i lepo nezaboravno, nekako me je sramota još uvek... Nije fer prema asistentkinji iako nismo pravili probleme. Ona nije ni shvaila šta se dešava čini mi se. Na moje veliko čudo, ja sam uspeo da odradim obe vežbe i to tačno.... i na vreme... Neću to da se ponovi.
Veliki broj ljudi mi nedostaje... Sa puno njih se nisam video već više od mesec dana i sad mi je bezveze da zovem, ne volim razgovore tipa "pa gde si ti?", od njih mi je neprijatno. Istina je da sam mogao da nađem sat vremena, ali bio sam i previše umoran i želeo sam da na faksu sve dobro prođe... Sad mi je žao. Voleo bih da nije moralo tako da bude, jer svi oni meni puno znače u životu.
Mislim da sam se sa jednim drugom i posvađao. Nisam ni to želeo tako da bude, sad se osećam glupo... teško je opisati osećanje, imam osećaj da on meni to nikada neće oprostiti... A istina je da sam bio umoran i da ja nisam želeo da previše šale odvede u svađu-raspravu bolje je reći. Ispao sam samo budala koja hoće da se svađa... a bio sam nervozan zbog male gomile stvari, posle svega toga ta "gomila" se čini sve manjom, a ja se sve lošije osećam. Ipak smo kolege, to ne bi trebalo tako da bude... Ipak, nasuprot mojim željama, čini mi se sve više da opet nisam našao društvo kome bih pripadao i u kome bi me prihvatili... Uvek se osećam kao stranac... To može imati i svoje razloge u meni, ali ne znam, ne želim o tome da razmišljem, takve stvari i misli me deprimiraju...
Organizujemo novu godinu. Biće kod Viktora, očekujem dobar provod, nadam se da ću se iskakati malo, treba mi negde svoju energiju da ispucam...
Naručio sam kartu za EXIT08 nadam se da će biti bolji nego prošle godine... malo su ga ukaljali prošle godine, iako EXIT ne može da bude loš...
Još sam u dugovima... Čekam da saznam da li sam dobio stipendiju da mogu da vratim dugove, da se ne osećam dužnim više. Da budem "čist".
Postao sam pohlepan, želim previše stvari...
Idem da spavam, sutra je novi dan. Treba skupiti energije da se suočim sa svetom...

Da li smo svi mi zli?

Polako ali sigurno ne znam više gde se nalazim. Svaki dan je isti i svaki isto provodim. Do društva na kafu, pa na fax, pa opet kafa, pa vežbe, pa domaći i spavanje. Svaki dan isto. Jako ne volim osećaj da gubim kontrolu nad samim sobom. Dešava mi se tako puno stvari, a opet ništa novo.
Ne znam više šta da radim. Osoba koju relativno dobro poznajem(ili ne) mi se žali zbog nesrećnog stanja u kome je trenutno i da želi da napusti stan u kome je - zbog cimera. Početak priče je u tome da je ta osoba bila u dugoj vezi oko 2 godine i da u toj vezi bas i nije bila verna, veza je preknuta i sada su nastale još veće komplikacije. Cimeri su se družili sa obe osobe iz te veze i znaju za nevernosti koje su se desile(pretpostavljam iz prve ruke). Po mom mišljenju ti ljudi nisu ni krivi ni dužni a neterani su da biraju sa kime će da se druže...to nije fer. I sada ta grupa ljudi vidi rešenje u tome da stalno začikuju i budu grubi sa osobom o kojoj ja govorim. Čisto nije fer, ako želi neko da se drži po strani to i treba raditi. Ali tu se javlja drugi problem...da li je druga strana iz te bivše veze možda tražila to od njih? Mada je to malo verovatno, ne može se isključiti kao opcija. Opet je i to nefer, moglo bi praktično biti ucenjivanje...
Opet čak i da je to tako kako je, i dotična persona, a i sama zna da ne postupa fer zahteva stvari koje ne sme da zahteva po raskidu, sada umišlja svoj svet kao oronulo rastureno mesto bez ljubavi i mrvice milosti. Ja se trenutno nalazim u nebranom grožđu jer osećam potrebu te osobe da mi stavi do znanja da ću i ja biti prinuđen da biram, a ja to ne želim.
U ovakvim situacijama ja se uglavnom postavim realno. Kažem svima sve što mislim, Želeli oni to da čuju ili ne. Nisam osoba koja može samo da se drži po strani i zato mislim da je to i najbolje. Ako budem ćutao u uglu sigurno ću nešto reći što ne treba, ovako se ogradim i zdravo đaci. Ipak, ne mogu se ne pitati da li je pravilan taj stav. Zar neću na taj način povrediti tu osobu? Ne čini le me to onda na neki način zlim?
Šta je sa tom osobom, zar nije nefer to što traži od mene, zar nije nefer to što zahteva neke nerealne stvari od bivše veze?
Šta je sa populacijom "cimera" ni oni nisu ostali čisti u svemu ovome....
Da li shvatate da u ovoj priči niko nije postupio pravilno, ili možda jeste? Ne znam. Ne znam da li iko kada radi išta postupa pravilno. Uvek će neko biti povređen. Zato život i jeste tako težak i komplikovan, zato ljubav bez koje se ne može i jeste tako bolna.

p.s.(post je namerno napisan bez lica sa ciljem da se ukaže na to da nije bitan pol osobe o kojoj govorim, mogla bi to biti devojka ali i muškarac. To je nekako i suština da se ova priča može primeniti na toliko mesto i raznih situacija da je to zastrašujuće u neku ruku.)

Good Stuff

Posle, evo dosta vremena, sasvim slučajno, odlučih da odgledam par dobrih "starih" filmova Molin Rouge i Corpse Bride. Divno, dugo nisam tako uživao.
Moulin Rouge. Te divne numere, fascinantne obrade svima nam dobro poynatih pesama i sve to uz atraktivnu koreografiju i vrlo potresnu priču...vrlo blizu savršenstva! "There was a boy...", počinje film, očekivanja su astronomska za svakoga ko ovaj film nije gledao. U početku se čini vrlo šašavim (u suštini i jeste na jedan možda bizaran način) bar sve do momenta kada Ewan McGregor ne zadobije pažnju svojim prodornim glasom, "Hill are alive with the sounds of music!" Ja sam se sav naježio... Neverovatno je kako ovaj film u svojim pojedinim momentima može da me natera da želim istovrermeno da se smejem i plačem. Nikada neću shvatiti kako je to uspešno odrađeno. Divna kostimografija, savršena priča, a osvetljenje je već stvar koju samo po sebi mogu hvaliti na dugačko i naširoko. Ewan-ovi dueti sa Nicole Kidman, e to je vec druga priča, ako je film blizu, ove numere su čisto savršenstvo! Nicole(Satine) sa svojim nežnim glasom, snagom i lepotom(pozamašnom moram priznati) me je prosto očarala... Dalje bilo šta da kažem biće previše, ovo remek-delo se mora odgledati!
Corpse Bride... Ne znam šta mi bi da se uhvatim u redu jedan za drugim dva mjuzikla, ali eto učinio sam to i nisam se pokajao. Tim Burton-u tako karakteristična i pomalo morbidna atmosvera od koje vas prolazi jeza, sklopljena u kombinaciju sa nežnim ali snažnim muzičkim numerama svakog natera da na kraju filma vrati se nazad koji minut, čisto da još jednom čuje da li "According to plan" ili "Tears to shed". Mračni, tumorni, siv i "beživotan" svet živih stavljen je u brilijantan kontrast sa raspevanim, energičnim, raznobojnim svetom mrtvih. To može samo Tim Burton. Lutke koje stvarno igledaju žive(mrtve) bile su idealne za ovu priču, a Glasovi Johnny Deppa, Helene Bonham Carter i Emily Watson su prava kombinacija da se svako samo opusti i uziva. Iako priča možda i nije najrazvijenija u smislu dužine i odugovlačenja, svako ko je gledao film će se složiti da takvo nešto nije ni bilo neophodno. Svako produžavanje ili modifikovanje ovog dela vodilo bi silaznom putanjom.
Tako je divno setiti se nekih stvari kojima smo se oduševili i prvi put i biti u mogućnosti ponovo ih preživeti....Možemo samo biti zahvalni za postojanje filmske umetnost.

Fedora 7

Da se primetiti da sam stavio counter za vreme koje je preostalo do nove verzije ubuntu-a... Naravno, to je moja nova manija, odlučih se malo upoznati sa onim što bih već trebalo da znam - Linux operativnim sistemom...
I tako, u utorak sam nahvatao Nemanju(moju stalnu žrtvu) da mi, dok je sređivao svoj lap, onako usput instalira Linux...Imao sam ja tu kojekakve verzije kojekakvih verzija raznih Linuxa, ali on reče Fedora 7 i to bi!!! Ah, te čari instaliranja novog OS-a!
Počeli mi tako, (tj. Nemanja ja sam više posmatrao...) prva stvar koja mi je zapala za oko je bilo detaljno seciranje i dekomponovanje mog HDD na šurnaest particija, a svaka manja od druge(1Gb,15Gb,4Gb i ostade 60Gb cca). Sve divno, radi i mi krenusmo da instaliramo F7. Kad ono a grmlini opet...(strašno, da sam znao koliko okultizma ima u svemu ovome ne bi se ni upuštao u programiranje ;P ) Ja imam ADSL ali je priključen preko USB ane eternet konekcije za kompjuter... jedno 3-4 sata nam je trebalo da skontamo zašto staje gde dtaje i neće dalje. Uspešno smo iščupali kabel i nastavili srećni i zadovoljno dalje.
Ah, sve je sada tako divno, imam Linux, imam Win...divota, samo ipak ja još čekm na Ubuntu, tu će i internet da mi radi, a Veljko smatra da će i moći da se namesti i driver za grafičku, pa hajde da mu verujemo... Očekujem mnogo novih otkrića i bar pripreme za ispite kakve bi trebale da budu a ne preko nekih CD verzija Linuxa za koje treba večnost i po da se pokrenu i koje ne mogu nikako da sačuvaju bilo šta što se radi...

Počelo je...

A bit ominous title don't you think? Ajde dobro, nije tako strašno, priznajem... Fax je ponovo u pogonu i mi(studenti) smo ponovo "zaposleni". Ova godina, ipak, očekujem da bude ok i zanimljiva, jer sam sam birao deo predmeta... Juče su mi krenula predavanja i bilo je interesantno, zanimlkjivo mi je uvek bilo kako na faxu stalno nastavljaju svaku godinu kao da se prethodne nikada nisu ni desile i da je sasvim normalno da posle 4 meseca koliko se nismo svi videli, samo se nastavi predavanje. Iako mislim da je tako bolje, da je po klasičnom srpskom bilo bi to 3 nedelje slavlje zbog ponovnog okupljanja, pa 10 nedelja slavlja jer je uspešno proslavljeno okupljanje, pa još 1 nedelja slavlja jer smo preživeli semestar.
U svakom slučaju, kampus opet vrvi od ljudi, lepih ljudi svi sređeni, nasmejani, zaokupljeni razgovorom ispod mnoštva drveća koje je već polako, ali sigurno, počelo da menja boje. Počela je već prvog dana trka do prizemlja na svakoj pauzi da se izađe na malo svežeg vazduha(za pušače na cigaru) i da se malo razbudimo od sna koji nas hvata u, za sada ne još tako zagušljivim salama.
Tako je lep osećaj šetati se kampusom i jednostavno osećati kako si deo nečeg većeg, te gužve i žamora koji se odvaja svuda. Svašta se može videti, od brucoša koji pogubljeno zamahuju glavom i skeniraju okolinu da nađu tu jednu jedinu osobu koju su malo upoznali i bez koje su totalno izgubljeni, stariji studenti koji još po koji trče zbog upisa ili rezultata ispita,ali uglavnom stoje u "čoporima" i smeju se dok prepričavaju šta se sve desilo i koja će sve predavanja propustiti ove godine.
Ah, tako je lepo biti student!!!

Divno veče

Evo, vratih se od drugarice iz dana srednje škole, sa kojom u tom periodu nisam baš bio preterano blizak. Sada mislim da sam pogrešio.
U to vreme mislio sam da je ona jedna od "onih" - plavuša sa opsesijom narodnjacima i bez ikakvih dubljih misli. Ipak, uvek sam poštovao njenu pravičnost, iskrenost i upornost. To mi je uvek kod nje bilo interesantno. Danas se pokazalo da sam tada pravio jednu kardinalnu grešku, nikada nisam mislio da neko mene može da posmatra, već samo da ja posmatram i analiziram druge. Sada jako žalim zbog toga.
Veoma mi je drago i srećan sam što sam večeras bio kod nje, zbližili smo se na jednom mentalnom nivou dve tolerantne osobe koje imaju dosta sličnih ideja i shvatanja, a opet toliko različitih. Tema nikako nije nedostajalo za 4 sata otprilike razglabali smo o toliko stvari da se ja više ni ne sećam svih... Ona se dosta promenila, ali samo fizički, iako sam ja mislio drugačije, jer ona je oduvek imala sposobnost te introspekcije za koju sam ja počeo da sumnjam da je tu tek od nedavno. Oduševljen sam.
Ovo veče mi je baš donelo ono što mi je trebalo, povratio sam usput izgubljenu veru u sebe i samopoštovanje, ali što je najbitnije počeo sam da produbljujem jedno prijateljstvo za koje sam dugo mislio da će ostati samo površno, a sada sam siguran da može da postane izuzetno!

Istinita priča

I evo, konačno, kao što se da videti, moj blog je opremljen mnogobrojnim malim spravicama kreiranim u divnom, obožavanom sada Adobe-ovom Flashu! Naravno, siguran sam da ćete o napretku i samom procesu implementiranja dotičnih dodataka moći da nađete ogroman broj apsolutno 100% bezobrazno lažnih podataka i postova na drugim blogovima, ali zato sam ja tu kao glavni akter celog ovog dešavanja da iznesem istinu na videlo! Pa, evo kako se sve zbilo:

Odlučio sam ja, tako, jednog dana da želim da uradim gore pomenute stvari, kada vrag je umešao svoje prste i poslao gremline da sprečavaju sve hosting sajtove da prikazuju meni potrebne podatke, da odbijaju da ih uploaduju i slično. Crna magija ovih gremlina je bila glavni način njihovog funkcionisanja, bacili su kletve na sve moguće poznate hosting sajtove koji mogu da hostuju swf fajlove! Zamislite bezobrazluka li... I ja sam se odmah obratio za pomoć ljudima koji su specijalci u oblasti otklanjanja crne magije i kletvi, Nemanja the White je bio prva osoba kojoj sam se obratio, on je naravno zajedno samnom isprobao pozamašan broj okultnih radnji, jer još nismo bili svesni sa kojim nivoom crne magije imamo posla. pokušali smo razne vrste žrtvovanja, prizivanja nižih demona i sve moguće zaštitne enkantacije koje smo mogli da stavimo samostalno na fajlove. Ništa nije upalilo, ostali smo razočarani i odlučili da moramo da napravimo bolju strategiju jer smo podcenili sile na snazi.

U danima koji su sledili ja sam samostalno, iako to nije bilo preporučivo, pokušavao neke niže magije, neke su čak se i odbijale i postojale su minorne posledice. Tada sam odlučio da jedan ekspert za datu oblast nije dovoljan i da moramo potražiti pomoć još nekoga. Otišao sam do Une takođe poznate i kao fairygotmother... ona je inače poznata po svojim dobrim delima koje je učinila za Pinokija, uspavanu Lepoticu i Pepeljugu. Ona je samo progovorila reči mudrosti, jer je odmah shvatila o čemu se tu radi. "RTFM!", reče ona, i Nemanja the White i ja poslušamo i prihvatismo ovu mudrost. Nemanja je odmah preuzeo na sebe da prouči TFM(the fucking manual). I nedugo zatim uspeli smo da smislimo idealan način da se rešimo problema. Naravno nismo odmah direktno delovali, hteli smo da proverimo da li će taktika da radi i Nemanja je probao prvo na svom blogu, dobro zaštićenom enkantacijama sila dobra i svetlosti i uspeo! Sledeće je bilo lako, pratići rituale koje je on izvodio ja sam uspeo da kanalisanjem magijske energije premostim animaciju na dobro zaštićen hosting sajt i da je potom prikažem na svom blogu, kao što i vidite, još je tu.
moram ovom prilikom da se zahvalim i Nemanji the White i Uni the Fairygodmother, jer su mi neizmerno pomogli u ovom poslu... Ljudi stvarno sm vam mnogo zahvalan!!!!!
Eto tako je sve to bilo i sada svi možete da uživate u lepotama mog poboljšanog bloga :)

Bruka i sramota...

Ovo je iznanađenje čak i za mene, iako sam očekivao da će nekako da se upropasti Eurosong 2008...

Evo vidite kako izgleda zvanični logotip koji je pobedio na konkursu pa sami prosudite...

Mislim da je ovo stvarno i previše i da moji komentari ovog "logotipa" nisu potrebni. Oni koji se slažu sa mojim mišljenjem i žele da se malo manje osramotimo na ovom događaju mogu se priključiti peticiji koja se potpisuje na ovom linku. A na sajtu radio televizije srbije možete da vidite i ostala slična "dizajnerska" rešenja koja su ponuđenja i idu u kompletu sa ovim...

Moj lični utisak je da je dete, koje je tek otkrilo ilustrator malo se igralo, prijavilo se na konkurs i osvojilo 5000 eura, kolika je bila nagrada za pobednika konkursa.

Čuda prirode

Šetao sam se malo po netu, čitao blogove, pregledao stranice i naiđem na jedan vrlo zanimljiv teks o imitacijama... dobro, to su mnogo drugačije imitacije od ovih, ali tekst je bio vrlo zanimljiv i u komentarima je neko okačio baš ovaj snimak... hm, mislim da su sve moje reči ovde i suvišne i da ću da ostavim sve ovo samo sa linkom do teksta i ovim fenomenalnim snimkom....

Gremlini

Da, gremlini, mislim da su oni krivi zato što animacija, koja bi trebalo da se nalazi na samom početku strane, je često zamenjena prazninom iz tako nekih meni nejasnih razloga.
Pošto sam probao sve što sam znao, sada sam odlučio da to stvarno moraju biti gremlini, ništa drugo nije toliko nepredvidivo, niti toliko iritantno, i niko drugi ne bi imao toliko živaca da sedi i poigrava se samo sa mojim nervima.
Već treći dan, evo prolazi, kako pokušavam bezuspešno da namestim da ovo proradi i sada počinjem da se, iako sam vrlo realna osoba i volim da je sve eksperimentalno dokazano, okrećem okultizmu, mistici, religiji i otvoren sam za sve okultne i religijske radnje i obrede koji će mi pomoći da se rešim ove dosade od stvorenja koja sprečavaju da radi kako treba!
U potpunosti sam otvoren za sve predloge...
p.s. (moraću samo da se snadjem i vidim gde ima da se nadju žablje oči, krila slepog miša, zubi daždevnjaka i slično, jer i to je, očigledno, nešto novo u šta moram da se uputim da bi ovo uspelo...)

Dosada

Sedim. Na kompjuteru sam pustio vec 23. epizodu serije Brothers & Sisters. Serija je dobra, zanimljiva, ali nije to to. Dosadno mi je. Napolju je lepo vreme, ali ja ne mogu, ispravka, ne želim da izađem. Bolestan sam, imam glavobolje, temperaturu i veoma neprijatan kašalj.

Kako da se zabavim, šta da radim da zaokupim svoju pažnju da vreme brzo prođe? Da li ste se ikada zapitali šta je to dosada, kako nastaje i dakle je uopšte tu?

Ajdemo redom, etimološki, po wikipediji je reč dosada (boredom) prvi put se pojavila u knjizi Čarlsa Dikinsa (Charles Dickens), "Bleak House" 1852. godine, iako je izraz postojao i pre.

A što se tiče njene definicije, ovo bi moglo da bude nešto nalik tome:
Dosada je osecanje neukljucenosti u sadrzaje koji okruzuju licnost. Pracena je rasutom paznjom,osecajem nestrpljivosti i nezadovoljstva, teznjom da se izbegnu uslovi koji ne pruzaju mogucnosti za psiholosko vezivanje.
Da, znam da je to samo definicija i da ništa ne pomaže... Sedim već dva dana kod kuće, nigde ne idem, ne radim ništa konstruktivno, ubijam se od dosade...Osećaj da me ništa pod nebom ne zanima, da mogao bih da radim toliko stvari, ali baš u ovom trenutku ništa od toga mi se ne radi. Trebalo bi da uživam, ali toliko mi je ta reč "uživanje" strana u ovom trenutku... Hteo bih da gledam TV, ali tamo nema ništa zanimljivo. Hteo bih da animiram nešto u Flashu, ali siguran sam da će mi to brzo dosaditi... Treba mi nešto da me pokrene, da mi neko nešto naredi, ali tako da ću to morati da uradim, da nemam mogućnost da od toga pobegnem.
Ja se stvarno nadam da ovaj tekst u mom blogu niko neće pročitati, iz jednog jednostavnog razloga - dosadan je! Voleo bih da nisam bolestan i da imam energije i mašte kao što inače imam, ovako ne vredi. Došao sam ovde da ubijem dosadu... Nije pomoglo, sad mi je dosadno i da pišem više, ko zna šta je sledeće, na čega ću dalje preći da izlečim ovo psihičko stanje u kome se nalazim... Ah, baš bih voleo da mi nije ovako dosadno, baš bi voleo da znam šta mi se sada radi...

Six Feet Under

Ili kako je na netu često u skraćenom nazivu daju kao SFU ili 6FU. Ovo je, po mom mišljenju, NAJBOLJA serija napravljena!!! Svako ko je nije gledao, mora to da uradi, naručito mlađa populacija(mladja u smislu od 18-2*) jer mislim da starijima neće toliko značiti, naročito zbog silne morbidnosti, droge, alkohola i seksa koji se tu pojavljuju (da ne spominjem nestopostotno heteroseksualno opredeljenje likova i eksplicitno iznošenje činjenica vezano za sex od strane likova, moglo bi to biti i previše za naše starije sunarodnike...). Ipak, ne bih, naravno, preporučio ovu seriju da je cela o sexu i drogama. Naprotiv, ova serija ima toliko više od toga, ovo su samo činjenice svakodnevnog života od kojih ljudi uglavnom teže da se sakriju, a kojih u ovoj seriji ima...

Odakle da počnem, pa hajde od same priče... Totalno neočekivano, ja nisam uspeo da predvidim ni jedan jedini detalj koji se dogodio, a priča je skroz realna. Teško je definisati temu same serije, mogla bi da glasi različito, u zavisnosti od epizode koja se posmatra. Na primer, mogli bismo da kažemo da govori o jednoj običnoj porodici koja se bavi neobičnim poslom - pogrebnici su, ali to opet ne bih uključilo sve,a i malo je netačno jer centar priče nije na njihovom poslu. Život, e to bi bilo možda malko bliže, ali i smrt, što bi možda upotpunilo ideju, ali je ipak i to previše opširno... U svakom slučaju, mislim da je stvarno neophodno to odgledati da bi se shvatilo o čemu se tu radi i šta je tema serije...

Likovi su apsolutno fantastični - teraju na plač, smeh, suze radosnice, kikotanje, zlobno kikotanje, izazivaju da vam bude toplo oko srca ili vas jednostavno nerviraju i želite da ih oterate na jedno ne baš tako lepo mesto. Ipak, ja moram još jednom da odgledam celu seriju, samo zbog likova. Prvim gledanjem sam mogao apsolutno da se udubim u površinsku analizu svakog lika, ali jedva da sam i primetio površinu, drugim gledanjem se nadam da ću je bar zagrebati... Stereotipi ne postoje! Stereotip je taboo reč za ovu seriju, niko nije stereotip i ovi likovi su apsolutni 100% ljudi od krvi i mesa, sa emocijama, bez zlobnih namera, onakvi kakvi se mogu sresti u svakodnevnom životu. Ja sam vrlo svestan, i morate mi verovati na reč kada kažem da svaki lik zaslužuje da napišem o njemu bar onoliko koliko sada pišem za celu seriju, ali to je trenutno nemoguće, jer upropastio bih uživanje svima koji žele da je gledaju...
Da li znate šta znači perfekcija? E to je ono što možete da očekijete od svake scene ove serije. Svaki momenat i kadar su dovedeni do savršenstva, ništa nije ostavljeno slučaju. Lokacija, muzika (imaće poseban pasus!), izrazi lica, slučajnosti u seriji, scena, dijalozi, monolizi, atmosfera sve je uklopljeno do najsitnijih detalja. Kako sam to primetio? Pa nije teško, shvati se odmah razlika posle prvih par odgledanih epizoda da je sve tako, jer počinjete da se zapitujete da li je to slučajno tako postavljeno, da li se baš ta rečenica stvorila u takvim uslovima u umu nekog lika, da li je to trebalo da se desi? Naravno ovakva pitanj postavljate sebi do kraja serije i na svako vaše pitanje dobijete odgovor...

Muzika, kao što rekih zaslužuje sopstveni pasus, ali ne dugačak, samo da se izdvoji, jer je vredna toliko. Nema više pesama koje su svima zapale za uho da se vrte u pozadini, nego, seli ljudi lepo tražili, čini se duuuuuuuugo vremena, da nadju onu najbolju za datu situaciju, svaku su pronašli. Uvodna numera i numera koja ide uz poslednje scene serije su najbolje stvari kije sam ja ikada čuo u nekom filmu. Uvodna numera vas jednostavno prenese u taj čudni, a tako svakidašnji svet u kome žive naši likovi, da na sam zvuk sa početka pesme ja se sav naježim i počinjem da se pitam koga će i na koji način u ovoj epizodi ubiti genijalni režiseri.



Sam kraj serije je IDEALAN za ovu seriju. Nikada nisam previše voleo serije u kojima ostaje dosta stvari nedorečeno, znate ono a sa kim je on/ona završio/la, kako im posao dalje ide, da li im je uspelo da odrade to do kraja, a šta se desilo onom liku što se javio u svega par epizoda i slično... Kraj serije je stvarno kraj i zaokruži sve, svemu da smisao i ostavi vas bež daha! Ja sam morao da ga odgledam 3 puta kada sam završavao seriju prvi put, a i danas se nekad prikačim na youtube, čisto da ga vidim opet, i čujem tu neverovatnu muziku.
Svi koji nisu gledali ovu seriju, obavezno moraju da joj posvete dovoljno svog vremena, ima samo 5 serijala, sa po 12-13 epizoda, a svaka traje po 45 minuta. Ja sam je gledao u sred ispitnog roka i upravo planiram da počnem iz početka kad krene fax!

Neverovatno delo! Na svakoga ostavlja jak utisak i niko posle nje ne ostaje isti... Vrlo je dobra za prilagodjavanje ljudima, u smislu da svako može da se nadje u njoj, ako ste tip koji voli dubokoumne stvari - super, samo zabavu - može, filozofiranje o svetu, životu, vezama ljubavnim, prijateljskim ili uopšte - može, može, može! Nadam se da nisam ništa propustio... iako, siguran sam da sam morao, ovo je ogromno delo industrije zabave koje, po mom mišljenju, doprinosi veoma umetnosti ovog tipa. Ovo delo je dalo meni potpuno novo značenje reči serija, i nateralo me da serije više ne gledam samo kao popodnevnu zabavu subotom, nego kao prava umetnička dela iz kojih se dosta dobrih stvari može saznati i naučiti.

SVIMA JE PREPORUČUJEM!!!

Sećanja

Danas sam, posle dosta vremena, nabavio prve 4(od 41) epizode crtane serije "Granzort". Sećate je se? Tri klinca sa tri robota, par likova(vrštica, njena unuka i jedan od klinaca) sa zečijim ušima, pištolj, luk i čigra? Ring any bells? Serija je originalno napravljena 1989. godine, a kod nas se puštala negde početkom 90-ih, paralelno sa "Sabre rider and the star sherifs", "Triton", "Plava princeza" i još jednim sa nekim mehaničkim lavovima na nekoj čudnoj planeti, i to na 3K kanalu. Ah, bila su to divna vremena...Doduše, bio sam klinac i ne sećam se baš puno stvari, ali ova serija mi je nekako ostala urezana u sećanje, negde duboko, čak sam mislio i da sam je zaboravio.
Pre par nedelja sam sedeo kod druga i pili, zabavljali se i onda je iznenada na neki obskuran način došla tema o animi, japanskoj produkciji animiranih filmova i slično. Mi smo se, naravno, svi trojica setili odmah "Granzorta", potražili malo na netu i našli fenomenalne scene kada svaki od likova priziva svog robota... Divota! Mislim da osećaj koji me je prožimao u datom trenutku najbliže može da se opiše(iako je samo najbliže, nije mu ni blizu, ovo je 100 puta bolje!) kao kada nadjete neko staro zaboravljeno blago, ili neki predmet vama bitan, a na koji ste i zaboravili da postoji. Drhtao sam ceo, od glave do pete, dok sam posmatrao i previše razvučene scene robota koji izlaze iz zemlje, vode i oblaka, prikazane sa previše detalja, samo kako bi se dočarala njihova moć i grandioznost.
Nažalost, uspeo sam samo da nadjem 4 epizode, iako sam uposlio sve koje znam, a i ja sam sam tražio po celom netu da nadjem gde mogu da dodjem do tih epizoda. Trenutno mi je listić sa bookmarks prepun sajtova sa animama, ali nigde ga nema... Mislim da ipak počinjemo da se gubimo sa internetom, počinje da nas uvlači u lažan osećaj sigurnosti da nam je sve tu, na dohvat ruke. Meni je nemogućnost pronalaska ove serije skoro neverovatna, zar sa tolikim brojem ljudi na ovom svetu, ja i dalje ne mogu da nadjem jednu bezveznu animu od 40-ak epizoda...
Siguran sam samo u jednu stvar, sada kada sam odgledao ove 4 epizode, sigurno ću naći i ostale, na ovaj ili onaj način, bar i u originalnom izdanju, na japanskom, bez prevoda, a za prevod ću da unajmim nekoga da mi prevede, postoji katedra za japanski jezik u beogradu, valjda će se neko smilovati tamo na mene...

Upoznavanja

Danas sam ceo dan proveo kod starog druga - Ervina, tamo sam imao priliku da upoznam njegovog novog cimera. Zoran je vrlo interesantna ličnost, moram priznati, meni se svideo na prvi pogled, energičan je i zabavan, iskren i spontan. Provod je bio super i onda, ko iz vedra neba grom, on mi je uputio jedno pitanje koje je bilo, moram priznati, pomalo neočekivano. Pitao me je šta mislim o njemu.

Bio sam zatečen moram priznati sebi ali i vama. Nisam znao šta da mu odgovorim. Da li je on noramalan uopšte da postavlja takvo pitanje? Da li na takvo pitanje uopšte postoji odgovor? Ne mogu da shvatim da li je to pitanje kod njega izazvala njegova nesigurnost u sebe ili sam možda ja se ponašao na pogrešan način, tako da on pomisli da mi se ne svidja...

Sećam se perioda sa početka srednje škole, bilo je fenomenalan osećaj to upoznavanje novih ljudi. Iako lično smatram da je to upoznavanje velikog broja ljudi popriličan šok za svakoga ko stupi u srednju školu. Naslušao sam se odgovora na pitanje šta misliš o meni možda i previše... Možda sam se i pretvarao da ja nisam ja, možda su i drugi ljudi imali tajni identitet(e).
Zašto je ljudima toliko bitno da se uklope i zašto je prvi utisak taj koji često celu osobu definiše? Znam da to ipak jeste prvi kontakt sa nekom osobom, ali čemu onda težnja da ispunimo novostvorenu prazninu u koju treba da uklopimo ličnost te osobe, i zašto nam je važno mišljenje te osobe o nama samima? Možda čovek nikada nije u potpunosti samouveren u samog sebe i ima potrebu da samog sebe upozna, da popuni tu beskonačnu prazninu, koja nastaje kada sami sebe postanemo svesni, dinamičkim elementima naše ličnosti. Da li mi uopšte i znamo sami sebe ili se trudimo da kroz odraze koje ostavljamo na drugim ljudima potvrdimo svoju egzistenciju? Ako je tako, šta se onda dešava sa "cogito ergo sum"? Da li je stvarno moguće da kada bi jedna osoba bila sama na celom svetu, ona više ne bi bila homo sapiens, već bi predstavljala beskorisno zrnce prašine u celoj vaseljeni.
Upoznavanja nas, u svakom slučaju, zbližavaju, povezuju i vrlo verovatno utiču na nas, menjaju nas i oblikuju prema nekim zakonima još uvek nedokučivim ljudskoj vrsti. A da li su poznanstva ono što nas oblikuje pred našim Ja, ono što predstavljamo sami sebi kao sliku nečega što jesmo ili bismo hteli da budemo, ostaje misteria...

Dizajn

Ponekad se stvarno zapitam da li je programiranje stvarno moje buduće zanimanje u kom se vidim, jer imam jako velik broj kolega koji su toliko bolji od mene, čini se prosto da njih sve to više zanima nego mene. Stvarno se ubedačim kad se zateknem u takvoj situaciji, pa opet nekako ne mogu sebe da vidim u puno stvari, programiranje i dizajn su dve koje me održavaju, koje me ispunjuju i koje mi pružaju ono što mi treba - slobodu. Upravo sam nabavio novi CS3 Design Premium i sada ga instaliram, ali ovaj put ne zbog Flash-a već za divno čudo zbog Dreamweavera! Nekako me kopka taj HTML i PHP...moram da se oprobam u tome, a ne mogu da se strpim dovoljno da dočekam da na faksu ih radimo. Znam da je kasno, ali ne mogu sada da ostavim sve to samo tako, pa tek ih instaliram, moram sad bar sat vremena još da se igram malo sa celim Adobe-ovim kompletom, osecam se kao malo dete koje je dobilo novu igračku. Zli blogger, koga svi volimo neizmerno ipak, naterao me je da se bacim u neka proučavanja, jer znam da swf ekstenzije (ekstenzije Flash animacija) mogu da budu implementirane u HTML, samo još ne znam kako, a blogger nam ne dozvoljava da on to uradi, ne nego se moramo mučiti da sve to ukombinujemo. Neka kažem ja ovako cu naučiti i nešto novo, zanimljivo, postati osoba sa većim znanjem i umećem, i konačno moćiću to da primenim da pomognem nekim ljudima, a zašto da ne, možda i zaradim neke pare radeći na pravljenju web stranica...

Install Wizard je završio svoje, idem ja da se igram sa novostečenom igračkom i ostavljam vas u neizvesnosti do daljnjeg, tačnije, dok ne skontam kako da ubacim ovde swf fajlove.

Do narednog čitanja!

Kišni dan

Danas sam imao totalno lud dan! Dok sam bio kod druga počela je kiša, pa sam sačekao da se završi da krenem kući. Ali, život ne bi bio tako lep da nema komplikacija...da, počeo je ondaj drugi pljusak i to tačno na pola puta! Prvo sam bio iznerviran i pomislio: zašto opet ja... Posle desetak koraka osećaj je počeo da bude zanimljiv, misao - ovo prija. Još par koraka i osećao sam se neverovatno, iako sam bio mokar do gole kože, mobilni sam ugasio da ne pregori neka elektronika unutra, kutiju cigara sam dobro zatvorio i počeo da trčim. Nije to bilo ono klasično trčanje po kiši, nisam se 'sakrivao' od kiše, trčao sam smejući se, verovatno su slučajni prolaznici sa kišobranima mislili da sam lud, ali ja sam se osećao neverovatno živ! Nisam do danas shvatao zašto stalno u filmovima pokazuju scene ovog tipa, mislio sam, kao kiša, pa zanimljivo je, voda i slično, da to ima neke erotske implikacije i slično - nisam mogao više grešiti! Uopšte nije to, stvar je da sam shvatio u glavi da je to samo voda, osetio sam se ponovo kao klinac i odlučio da sve izbacim iz sebe, da se opustim i jednostavno uživam u svemu što se dešava...i vredelo je!

Sada se osecam opušteno i gledam treći pljusak kako obliva ulice našeg grada, žalim što nisam napolju da ponovo se osećam tako bezbrižno i srećno...

Priča teče dalje...

Sve me boli!!! Imam neverovatnu upalu mišića (pa dobro nije neverovatna, ipak sam juce ceo dan nosio cigle i blokove...), imam osećaj da me boli svaki misić leđa i ruku. Ipak, to me nije sprečilo da danas ceo dan se šetam tamo i vamo. Kada sam ustao prvo sam otišao sa drugom kod drugarice, da doručkujemo palačinke koje smo sinoc pekli, pa sam sa drugim drugom išao da se prošetam i pokupim neke CD-ove, i evo sada sedim kod trećeg druga i žalim mu se na upalu... Baš sam zao, žalim se a opet toliku sam razdaljinu danas prepešačio! Dobro, može mi se oprostiti nadam se, jer niko zbog toa nije stradao. Ipak, i danas imam opet nekog posla da radim, fizikalisanje - opet. Treba neke ormane da prenosim, ali najgore je što će prenošenje samih ormana biti zanimljiv deo, ja se uopšte ne radujem delu koji podrazumeva pražnjenje i ponovno punjenje istih.
Danas sam u planu imao još toliko stvari da uradim, ali mislim da će me mrzeti... Šta da se radi, sve je to život i svet nastavlja da se okreće ne gledajući na nas.

Moram još da se pohvalim da sam prisustvovao jednom krštenju! Reč je o još jednom blogu koji sam spominjao ranije - Poison Ivy je novootvoreni blog moje drugarice Milice, stvarno mislim da bi svi trebalo da ga posete, jer ona je jedna divna osoba sa mnoštvom ideja i siguran sam da će se svakakve zanimljive stvari tamo naći. Ja se iskreno rečeno jako radujem što je taj blog otvoren i svako malo zatičem sebe kako gledam i proveravam da li je već počela da piše, iako znam da još ima par ispita koje treba da završi pre toga...

Idem sada nazad u stvaran život, pa polako kući i da se bacim na prenošenje ormana!

Konačno kraj!

I eto tako sam ja tri dana za redom sedeo i učio sociologiju (oh, Gospode, odvrtnog li predmeta, vrag ga odneo ko god da ga je smislio...), da bih se danas, konačno otarasio i tog bremena... Imao sam dosta sreće, moram priznati, jer nisam bas dobro znao, ali ubola me pitanja da bolje nisu mogla. Ta sreća koju sam doživeo danas me je nekako naterala da se zapitam o par stvari,a najbitnija je da li i koliko je to bila sreća, šta je sreća uopšte i da li se na nju može uticati?
Šta da kažem, ja licno u srećune verujem, bar ne uonom obliku u kome je drugi ljudi vide. Po meni sreća ni ne postoji nego je to samo verovatnoća, sve se to vrati na svoje i ostane kako je i bilo, kad sve dodaš i oduzmeš dođeš ponovo na nulu, odakle si i krenuo. Ne verujem da postoje ljudi koji su ‚‚srećni‚‚ , jer takvi ljudi uglavnom imaju probleme na nekom drugom ličnom planu, a kojih mi ostali ni ne možemo da budemo svesni.
Danas sam doneo još jednu odluku, pošto se ja bavim računarima u privatnom životu, a veoma sam zainteresovan za deo animacija, naročito u Macromedia Flashu, ja ću ovde da ponekad malo kačim svoje radove i da ih komentarišem. Ne očekujem da će to biti česta pojava, ali mislim da će biti zanimljivo i da će malo da oživi ovu grobnu atmosferu koju, bar na mene stavlja ova mračna pozadina i hladne boje.
Kao zaključak za danas, ostaviću samo jedno pitanje: Da li sreća postoji i ako postoji koliko utiče na naše živote?

The beginning

Pa, evo da krenemo... Sedeo sam tako ja pored svog kompjutera kad ono jedna čudna misao mi se pojavi u glavi: "Zašto ne bih pokrenuo sopstveni blog?" I ta misao se u i završila jer odmah iza nje su došle i misli koje su preispitivale verovatnoću posećenosti tog bloga i šta bi se pisalo i... ima tu još puno stvari, ali... Pričao sam pre nešto vremena sa mojom drugaricom Milicom i dogovorili smo se da ćemo njoj da obezbedimo jedan blog čim meni prođu neki ispiti, pa rekoh ja sebi danas ¨Ako može Milica - možeš i ti!!¨ I eto tako dođe do postojanja ovog bloga... Možda za početak i nije nešto, ali zašto da ne, možda se vremenom promeni i evoluira u nešto mnogo bolje... mnogo zanimljivije od početne ideje... polako, ima još vremena, prvo da se završi ispit, pa onda sve po redu...