Dosada

Sedim. Na kompjuteru sam pustio vec 23. epizodu serije Brothers & Sisters. Serija je dobra, zanimljiva, ali nije to to. Dosadno mi je. Napolju je lepo vreme, ali ja ne mogu, ispravka, ne želim da izađem. Bolestan sam, imam glavobolje, temperaturu i veoma neprijatan kašalj.

Kako da se zabavim, šta da radim da zaokupim svoju pažnju da vreme brzo prođe? Da li ste se ikada zapitali šta je to dosada, kako nastaje i dakle je uopšte tu?

Ajdemo redom, etimološki, po wikipediji je reč dosada (boredom) prvi put se pojavila u knjizi Čarlsa Dikinsa (Charles Dickens), "Bleak House" 1852. godine, iako je izraz postojao i pre.

A što se tiče njene definicije, ovo bi moglo da bude nešto nalik tome:
Dosada je osecanje neukljucenosti u sadrzaje koji okruzuju licnost. Pracena je rasutom paznjom,osecajem nestrpljivosti i nezadovoljstva, teznjom da se izbegnu uslovi koji ne pruzaju mogucnosti za psiholosko vezivanje.
Da, znam da je to samo definicija i da ništa ne pomaže... Sedim već dva dana kod kuće, nigde ne idem, ne radim ništa konstruktivno, ubijam se od dosade...Osećaj da me ništa pod nebom ne zanima, da mogao bih da radim toliko stvari, ali baš u ovom trenutku ništa od toga mi se ne radi. Trebalo bi da uživam, ali toliko mi je ta reč "uživanje" strana u ovom trenutku... Hteo bih da gledam TV, ali tamo nema ništa zanimljivo. Hteo bih da animiram nešto u Flashu, ali siguran sam da će mi to brzo dosaditi... Treba mi nešto da me pokrene, da mi neko nešto naredi, ali tako da ću to morati da uradim, da nemam mogućnost da od toga pobegnem.
Ja se stvarno nadam da ovaj tekst u mom blogu niko neće pročitati, iz jednog jednostavnog razloga - dosadan je! Voleo bih da nisam bolestan i da imam energije i mašte kao što inače imam, ovako ne vredi. Došao sam ovde da ubijem dosadu... Nije pomoglo, sad mi je dosadno i da pišem više, ko zna šta je sledeće, na čega ću dalje preći da izlečim ovo psihičko stanje u kome se nalazim... Ah, baš bih voleo da mi nije ovako dosadno, baš bi voleo da znam šta mi se sada radi...

Six Feet Under

Ili kako je na netu često u skraćenom nazivu daju kao SFU ili 6FU. Ovo je, po mom mišljenju, NAJBOLJA serija napravljena!!! Svako ko je nije gledao, mora to da uradi, naručito mlađa populacija(mladja u smislu od 18-2*) jer mislim da starijima neće toliko značiti, naročito zbog silne morbidnosti, droge, alkohola i seksa koji se tu pojavljuju (da ne spominjem nestopostotno heteroseksualno opredeljenje likova i eksplicitno iznošenje činjenica vezano za sex od strane likova, moglo bi to biti i previše za naše starije sunarodnike...). Ipak, ne bih, naravno, preporučio ovu seriju da je cela o sexu i drogama. Naprotiv, ova serija ima toliko više od toga, ovo su samo činjenice svakodnevnog života od kojih ljudi uglavnom teže da se sakriju, a kojih u ovoj seriji ima...

Odakle da počnem, pa hajde od same priče... Totalno neočekivano, ja nisam uspeo da predvidim ni jedan jedini detalj koji se dogodio, a priča je skroz realna. Teško je definisati temu same serije, mogla bi da glasi različito, u zavisnosti od epizode koja se posmatra. Na primer, mogli bismo da kažemo da govori o jednoj običnoj porodici koja se bavi neobičnim poslom - pogrebnici su, ali to opet ne bih uključilo sve,a i malo je netačno jer centar priče nije na njihovom poslu. Život, e to bi bilo možda malko bliže, ali i smrt, što bi možda upotpunilo ideju, ali je ipak i to previše opširno... U svakom slučaju, mislim da je stvarno neophodno to odgledati da bi se shvatilo o čemu se tu radi i šta je tema serije...

Likovi su apsolutno fantastični - teraju na plač, smeh, suze radosnice, kikotanje, zlobno kikotanje, izazivaju da vam bude toplo oko srca ili vas jednostavno nerviraju i želite da ih oterate na jedno ne baš tako lepo mesto. Ipak, ja moram još jednom da odgledam celu seriju, samo zbog likova. Prvim gledanjem sam mogao apsolutno da se udubim u površinsku analizu svakog lika, ali jedva da sam i primetio površinu, drugim gledanjem se nadam da ću je bar zagrebati... Stereotipi ne postoje! Stereotip je taboo reč za ovu seriju, niko nije stereotip i ovi likovi su apsolutni 100% ljudi od krvi i mesa, sa emocijama, bez zlobnih namera, onakvi kakvi se mogu sresti u svakodnevnom životu. Ja sam vrlo svestan, i morate mi verovati na reč kada kažem da svaki lik zaslužuje da napišem o njemu bar onoliko koliko sada pišem za celu seriju, ali to je trenutno nemoguće, jer upropastio bih uživanje svima koji žele da je gledaju...
Da li znate šta znači perfekcija? E to je ono što možete da očekijete od svake scene ove serije. Svaki momenat i kadar su dovedeni do savršenstva, ništa nije ostavljeno slučaju. Lokacija, muzika (imaće poseban pasus!), izrazi lica, slučajnosti u seriji, scena, dijalozi, monolizi, atmosfera sve je uklopljeno do najsitnijih detalja. Kako sam to primetio? Pa nije teško, shvati se odmah razlika posle prvih par odgledanih epizoda da je sve tako, jer počinjete da se zapitujete da li je to slučajno tako postavljeno, da li se baš ta rečenica stvorila u takvim uslovima u umu nekog lika, da li je to trebalo da se desi? Naravno ovakva pitanj postavljate sebi do kraja serije i na svako vaše pitanje dobijete odgovor...

Muzika, kao što rekih zaslužuje sopstveni pasus, ali ne dugačak, samo da se izdvoji, jer je vredna toliko. Nema više pesama koje su svima zapale za uho da se vrte u pozadini, nego, seli ljudi lepo tražili, čini se duuuuuuuugo vremena, da nadju onu najbolju za datu situaciju, svaku su pronašli. Uvodna numera i numera koja ide uz poslednje scene serije su najbolje stvari kije sam ja ikada čuo u nekom filmu. Uvodna numera vas jednostavno prenese u taj čudni, a tako svakidašnji svet u kome žive naši likovi, da na sam zvuk sa početka pesme ja se sav naježim i počinjem da se pitam koga će i na koji način u ovoj epizodi ubiti genijalni režiseri.



Sam kraj serije je IDEALAN za ovu seriju. Nikada nisam previše voleo serije u kojima ostaje dosta stvari nedorečeno, znate ono a sa kim je on/ona završio/la, kako im posao dalje ide, da li im je uspelo da odrade to do kraja, a šta se desilo onom liku što se javio u svega par epizoda i slično... Kraj serije je stvarno kraj i zaokruži sve, svemu da smisao i ostavi vas bež daha! Ja sam morao da ga odgledam 3 puta kada sam završavao seriju prvi put, a i danas se nekad prikačim na youtube, čisto da ga vidim opet, i čujem tu neverovatnu muziku.
Svi koji nisu gledali ovu seriju, obavezno moraju da joj posvete dovoljno svog vremena, ima samo 5 serijala, sa po 12-13 epizoda, a svaka traje po 45 minuta. Ja sam je gledao u sred ispitnog roka i upravo planiram da počnem iz početka kad krene fax!

Neverovatno delo! Na svakoga ostavlja jak utisak i niko posle nje ne ostaje isti... Vrlo je dobra za prilagodjavanje ljudima, u smislu da svako može da se nadje u njoj, ako ste tip koji voli dubokoumne stvari - super, samo zabavu - može, filozofiranje o svetu, životu, vezama ljubavnim, prijateljskim ili uopšte - može, može, može! Nadam se da nisam ništa propustio... iako, siguran sam da sam morao, ovo je ogromno delo industrije zabave koje, po mom mišljenju, doprinosi veoma umetnosti ovog tipa. Ovo delo je dalo meni potpuno novo značenje reči serija, i nateralo me da serije više ne gledam samo kao popodnevnu zabavu subotom, nego kao prava umetnička dela iz kojih se dosta dobrih stvari može saznati i naučiti.

SVIMA JE PREPORUČUJEM!!!

Sećanja

Danas sam, posle dosta vremena, nabavio prve 4(od 41) epizode crtane serije "Granzort". Sećate je se? Tri klinca sa tri robota, par likova(vrštica, njena unuka i jedan od klinaca) sa zečijim ušima, pištolj, luk i čigra? Ring any bells? Serija je originalno napravljena 1989. godine, a kod nas se puštala negde početkom 90-ih, paralelno sa "Sabre rider and the star sherifs", "Triton", "Plava princeza" i još jednim sa nekim mehaničkim lavovima na nekoj čudnoj planeti, i to na 3K kanalu. Ah, bila su to divna vremena...Doduše, bio sam klinac i ne sećam se baš puno stvari, ali ova serija mi je nekako ostala urezana u sećanje, negde duboko, čak sam mislio i da sam je zaboravio.
Pre par nedelja sam sedeo kod druga i pili, zabavljali se i onda je iznenada na neki obskuran način došla tema o animi, japanskoj produkciji animiranih filmova i slično. Mi smo se, naravno, svi trojica setili odmah "Granzorta", potražili malo na netu i našli fenomenalne scene kada svaki od likova priziva svog robota... Divota! Mislim da osećaj koji me je prožimao u datom trenutku najbliže može da se opiše(iako je samo najbliže, nije mu ni blizu, ovo je 100 puta bolje!) kao kada nadjete neko staro zaboravljeno blago, ili neki predmet vama bitan, a na koji ste i zaboravili da postoji. Drhtao sam ceo, od glave do pete, dok sam posmatrao i previše razvučene scene robota koji izlaze iz zemlje, vode i oblaka, prikazane sa previše detalja, samo kako bi se dočarala njihova moć i grandioznost.
Nažalost, uspeo sam samo da nadjem 4 epizode, iako sam uposlio sve koje znam, a i ja sam sam tražio po celom netu da nadjem gde mogu da dodjem do tih epizoda. Trenutno mi je listić sa bookmarks prepun sajtova sa animama, ali nigde ga nema... Mislim da ipak počinjemo da se gubimo sa internetom, počinje da nas uvlači u lažan osećaj sigurnosti da nam je sve tu, na dohvat ruke. Meni je nemogućnost pronalaska ove serije skoro neverovatna, zar sa tolikim brojem ljudi na ovom svetu, ja i dalje ne mogu da nadjem jednu bezveznu animu od 40-ak epizoda...
Siguran sam samo u jednu stvar, sada kada sam odgledao ove 4 epizode, sigurno ću naći i ostale, na ovaj ili onaj način, bar i u originalnom izdanju, na japanskom, bez prevoda, a za prevod ću da unajmim nekoga da mi prevede, postoji katedra za japanski jezik u beogradu, valjda će se neko smilovati tamo na mene...

Upoznavanja

Danas sam ceo dan proveo kod starog druga - Ervina, tamo sam imao priliku da upoznam njegovog novog cimera. Zoran je vrlo interesantna ličnost, moram priznati, meni se svideo na prvi pogled, energičan je i zabavan, iskren i spontan. Provod je bio super i onda, ko iz vedra neba grom, on mi je uputio jedno pitanje koje je bilo, moram priznati, pomalo neočekivano. Pitao me je šta mislim o njemu.

Bio sam zatečen moram priznati sebi ali i vama. Nisam znao šta da mu odgovorim. Da li je on noramalan uopšte da postavlja takvo pitanje? Da li na takvo pitanje uopšte postoji odgovor? Ne mogu da shvatim da li je to pitanje kod njega izazvala njegova nesigurnost u sebe ili sam možda ja se ponašao na pogrešan način, tako da on pomisli da mi se ne svidja...

Sećam se perioda sa početka srednje škole, bilo je fenomenalan osećaj to upoznavanje novih ljudi. Iako lično smatram da je to upoznavanje velikog broja ljudi popriličan šok za svakoga ko stupi u srednju školu. Naslušao sam se odgovora na pitanje šta misliš o meni možda i previše... Možda sam se i pretvarao da ja nisam ja, možda su i drugi ljudi imali tajni identitet(e).
Zašto je ljudima toliko bitno da se uklope i zašto je prvi utisak taj koji često celu osobu definiše? Znam da to ipak jeste prvi kontakt sa nekom osobom, ali čemu onda težnja da ispunimo novostvorenu prazninu u koju treba da uklopimo ličnost te osobe, i zašto nam je važno mišljenje te osobe o nama samima? Možda čovek nikada nije u potpunosti samouveren u samog sebe i ima potrebu da samog sebe upozna, da popuni tu beskonačnu prazninu, koja nastaje kada sami sebe postanemo svesni, dinamičkim elementima naše ličnosti. Da li mi uopšte i znamo sami sebe ili se trudimo da kroz odraze koje ostavljamo na drugim ljudima potvrdimo svoju egzistenciju? Ako je tako, šta se onda dešava sa "cogito ergo sum"? Da li je stvarno moguće da kada bi jedna osoba bila sama na celom svetu, ona više ne bi bila homo sapiens, već bi predstavljala beskorisno zrnce prašine u celoj vaseljeni.
Upoznavanja nas, u svakom slučaju, zbližavaju, povezuju i vrlo verovatno utiču na nas, menjaju nas i oblikuju prema nekim zakonima još uvek nedokučivim ljudskoj vrsti. A da li su poznanstva ono što nas oblikuje pred našim Ja, ono što predstavljamo sami sebi kao sliku nečega što jesmo ili bismo hteli da budemo, ostaje misteria...

Dizajn

Ponekad se stvarno zapitam da li je programiranje stvarno moje buduće zanimanje u kom se vidim, jer imam jako velik broj kolega koji su toliko bolji od mene, čini se prosto da njih sve to više zanima nego mene. Stvarno se ubedačim kad se zateknem u takvoj situaciji, pa opet nekako ne mogu sebe da vidim u puno stvari, programiranje i dizajn su dve koje me održavaju, koje me ispunjuju i koje mi pružaju ono što mi treba - slobodu. Upravo sam nabavio novi CS3 Design Premium i sada ga instaliram, ali ovaj put ne zbog Flash-a već za divno čudo zbog Dreamweavera! Nekako me kopka taj HTML i PHP...moram da se oprobam u tome, a ne mogu da se strpim dovoljno da dočekam da na faksu ih radimo. Znam da je kasno, ali ne mogu sada da ostavim sve to samo tako, pa tek ih instaliram, moram sad bar sat vremena još da se igram malo sa celim Adobe-ovim kompletom, osecam se kao malo dete koje je dobilo novu igračku. Zli blogger, koga svi volimo neizmerno ipak, naterao me je da se bacim u neka proučavanja, jer znam da swf ekstenzije (ekstenzije Flash animacija) mogu da budu implementirane u HTML, samo još ne znam kako, a blogger nam ne dozvoljava da on to uradi, ne nego se moramo mučiti da sve to ukombinujemo. Neka kažem ja ovako cu naučiti i nešto novo, zanimljivo, postati osoba sa većim znanjem i umećem, i konačno moćiću to da primenim da pomognem nekim ljudima, a zašto da ne, možda i zaradim neke pare radeći na pravljenju web stranica...

Install Wizard je završio svoje, idem ja da se igram sa novostečenom igračkom i ostavljam vas u neizvesnosti do daljnjeg, tačnije, dok ne skontam kako da ubacim ovde swf fajlove.

Do narednog čitanja!

Kišni dan

Danas sam imao totalno lud dan! Dok sam bio kod druga počela je kiša, pa sam sačekao da se završi da krenem kući. Ali, život ne bi bio tako lep da nema komplikacija...da, počeo je ondaj drugi pljusak i to tačno na pola puta! Prvo sam bio iznerviran i pomislio: zašto opet ja... Posle desetak koraka osećaj je počeo da bude zanimljiv, misao - ovo prija. Još par koraka i osećao sam se neverovatno, iako sam bio mokar do gole kože, mobilni sam ugasio da ne pregori neka elektronika unutra, kutiju cigara sam dobro zatvorio i počeo da trčim. Nije to bilo ono klasično trčanje po kiši, nisam se 'sakrivao' od kiše, trčao sam smejući se, verovatno su slučajni prolaznici sa kišobranima mislili da sam lud, ali ja sam se osećao neverovatno živ! Nisam do danas shvatao zašto stalno u filmovima pokazuju scene ovog tipa, mislio sam, kao kiša, pa zanimljivo je, voda i slično, da to ima neke erotske implikacije i slično - nisam mogao više grešiti! Uopšte nije to, stvar je da sam shvatio u glavi da je to samo voda, osetio sam se ponovo kao klinac i odlučio da sve izbacim iz sebe, da se opustim i jednostavno uživam u svemu što se dešava...i vredelo je!

Sada se osecam opušteno i gledam treći pljusak kako obliva ulice našeg grada, žalim što nisam napolju da ponovo se osećam tako bezbrižno i srećno...

Priča teče dalje...

Sve me boli!!! Imam neverovatnu upalu mišića (pa dobro nije neverovatna, ipak sam juce ceo dan nosio cigle i blokove...), imam osećaj da me boli svaki misić leđa i ruku. Ipak, to me nije sprečilo da danas ceo dan se šetam tamo i vamo. Kada sam ustao prvo sam otišao sa drugom kod drugarice, da doručkujemo palačinke koje smo sinoc pekli, pa sam sa drugim drugom išao da se prošetam i pokupim neke CD-ove, i evo sada sedim kod trećeg druga i žalim mu se na upalu... Baš sam zao, žalim se a opet toliku sam razdaljinu danas prepešačio! Dobro, može mi se oprostiti nadam se, jer niko zbog toa nije stradao. Ipak, i danas imam opet nekog posla da radim, fizikalisanje - opet. Treba neke ormane da prenosim, ali najgore je što će prenošenje samih ormana biti zanimljiv deo, ja se uopšte ne radujem delu koji podrazumeva pražnjenje i ponovno punjenje istih.
Danas sam u planu imao još toliko stvari da uradim, ali mislim da će me mrzeti... Šta da se radi, sve je to život i svet nastavlja da se okreće ne gledajući na nas.

Moram još da se pohvalim da sam prisustvovao jednom krštenju! Reč je o još jednom blogu koji sam spominjao ranije - Poison Ivy je novootvoreni blog moje drugarice Milice, stvarno mislim da bi svi trebalo da ga posete, jer ona je jedna divna osoba sa mnoštvom ideja i siguran sam da će se svakakve zanimljive stvari tamo naći. Ja se iskreno rečeno jako radujem što je taj blog otvoren i svako malo zatičem sebe kako gledam i proveravam da li je već počela da piše, iako znam da još ima par ispita koje treba da završi pre toga...

Idem sada nazad u stvaran život, pa polako kući i da se bacim na prenošenje ormana!

Konačno kraj!

I eto tako sam ja tri dana za redom sedeo i učio sociologiju (oh, Gospode, odvrtnog li predmeta, vrag ga odneo ko god da ga je smislio...), da bih se danas, konačno otarasio i tog bremena... Imao sam dosta sreće, moram priznati, jer nisam bas dobro znao, ali ubola me pitanja da bolje nisu mogla. Ta sreća koju sam doživeo danas me je nekako naterala da se zapitam o par stvari,a najbitnija je da li i koliko je to bila sreća, šta je sreća uopšte i da li se na nju može uticati?
Šta da kažem, ja licno u srećune verujem, bar ne uonom obliku u kome je drugi ljudi vide. Po meni sreća ni ne postoji nego je to samo verovatnoća, sve se to vrati na svoje i ostane kako je i bilo, kad sve dodaš i oduzmeš dođeš ponovo na nulu, odakle si i krenuo. Ne verujem da postoje ljudi koji su ‚‚srećni‚‚ , jer takvi ljudi uglavnom imaju probleme na nekom drugom ličnom planu, a kojih mi ostali ni ne možemo da budemo svesni.
Danas sam doneo još jednu odluku, pošto se ja bavim računarima u privatnom životu, a veoma sam zainteresovan za deo animacija, naročito u Macromedia Flashu, ja ću ovde da ponekad malo kačim svoje radove i da ih komentarišem. Ne očekujem da će to biti česta pojava, ali mislim da će biti zanimljivo i da će malo da oživi ovu grobnu atmosferu koju, bar na mene stavlja ova mračna pozadina i hladne boje.
Kao zaključak za danas, ostaviću samo jedno pitanje: Da li sreća postoji i ako postoji koliko utiče na naše živote?

The beginning

Pa, evo da krenemo... Sedeo sam tako ja pored svog kompjutera kad ono jedna čudna misao mi se pojavi u glavi: "Zašto ne bih pokrenuo sopstveni blog?" I ta misao se u i završila jer odmah iza nje su došle i misli koje su preispitivale verovatnoću posećenosti tog bloga i šta bi se pisalo i... ima tu još puno stvari, ali... Pričao sam pre nešto vremena sa mojom drugaricom Milicom i dogovorili smo se da ćemo njoj da obezbedimo jedan blog čim meni prođu neki ispiti, pa rekoh ja sebi danas ¨Ako može Milica - možeš i ti!!¨ I eto tako dođe do postojanja ovog bloga... Možda za početak i nije nešto, ali zašto da ne, možda se vremenom promeni i evoluira u nešto mnogo bolje... mnogo zanimljivije od početne ideje... polako, ima još vremena, prvo da se završi ispit, pa onda sve po redu...