Upoznavanja

Danas sam ceo dan proveo kod starog druga - Ervina, tamo sam imao priliku da upoznam njegovog novog cimera. Zoran je vrlo interesantna ličnost, moram priznati, meni se svideo na prvi pogled, energičan je i zabavan, iskren i spontan. Provod je bio super i onda, ko iz vedra neba grom, on mi je uputio jedno pitanje koje je bilo, moram priznati, pomalo neočekivano. Pitao me je šta mislim o njemu.

Bio sam zatečen moram priznati sebi ali i vama. Nisam znao šta da mu odgovorim. Da li je on noramalan uopšte da postavlja takvo pitanje? Da li na takvo pitanje uopšte postoji odgovor? Ne mogu da shvatim da li je to pitanje kod njega izazvala njegova nesigurnost u sebe ili sam možda ja se ponašao na pogrešan način, tako da on pomisli da mi se ne svidja...

Sećam se perioda sa početka srednje škole, bilo je fenomenalan osećaj to upoznavanje novih ljudi. Iako lično smatram da je to upoznavanje velikog broja ljudi popriličan šok za svakoga ko stupi u srednju školu. Naslušao sam se odgovora na pitanje šta misliš o meni možda i previše... Možda sam se i pretvarao da ja nisam ja, možda su i drugi ljudi imali tajni identitet(e).
Zašto je ljudima toliko bitno da se uklope i zašto je prvi utisak taj koji često celu osobu definiše? Znam da to ipak jeste prvi kontakt sa nekom osobom, ali čemu onda težnja da ispunimo novostvorenu prazninu u koju treba da uklopimo ličnost te osobe, i zašto nam je važno mišljenje te osobe o nama samima? Možda čovek nikada nije u potpunosti samouveren u samog sebe i ima potrebu da samog sebe upozna, da popuni tu beskonačnu prazninu, koja nastaje kada sami sebe postanemo svesni, dinamičkim elementima naše ličnosti. Da li mi uopšte i znamo sami sebe ili se trudimo da kroz odraze koje ostavljamo na drugim ljudima potvrdimo svoju egzistenciju? Ako je tako, šta se onda dešava sa "cogito ergo sum"? Da li je stvarno moguće da kada bi jedna osoba bila sama na celom svetu, ona više ne bi bila homo sapiens, već bi predstavljala beskorisno zrnce prašine u celoj vaseljeni.
Upoznavanja nas, u svakom slučaju, zbližavaju, povezuju i vrlo verovatno utiču na nas, menjaju nas i oblikuju prema nekim zakonima još uvek nedokučivim ljudskoj vrsti. A da li su poznanstva ono što nas oblikuje pred našim Ja, ono što predstavljamo sami sebi kao sliku nečega što jesmo ili bismo hteli da budemo, ostaje misteria...